Valjda ne postoji oblast u našem društvu o kojoj se više govori, piše i polemiše, a manje istinski radi, nego u oblasti životne sredine i njene zaštite na teritoriji Srbije. Na ovaj način aktivni su stručnjaci i naučnici, novinari, publicisti, političari, aktivisti, mnogi građani. Ko zna koliko puta do sada sam i lično obrazlagao i nabrajao sve probleme kada je u pitanju kvalitet i nivo zagađenosti voda, zemljišta i vazduha.
U zimskom periodu se po pravilu najviše priča o aerozagađenju glavnog grada, i sada već mnogih drugih gradova širom Srbije. U periodu ranog proleća kada je na javnim površinama najvidljiviji otpad, aktuelne su teme o neophodnosti građenja sanitarnih deponija i o podizanju nivoa ekološke svesti građana. U leto nas zadese požari na našim najvećim deponijama u Beogradu i Novom Sadu. U sušnim letnjim mesecima setimo se i klimatskih promena i problema sa nedovoljnom količinom i lošim kvalitetom pijaćih voda. Tada se najviše govori i o nedozvoljeno visokom nivou zagađenosti površinskih i podzemnih voda. Popularne su i teme o kolektorima za prečišćavanje otpadnih voda. Naravno da kvalitet zemljišta u takvim uslovima ne zaostaje za kvalitetom voda. Tokom cele godine nad nama lebde teme o brojnim akcidentima. Visoko mesto, možda i najviše, u poslednje vreme zauzimaju i teme o rudarenju po Srbiji, koje sasvim zasluženo sa sobom nosi epitet „divlje“. Bez obzira što se u poslednje skoro dve decenije nalazimo u vremenu drastičnog smanjenja atmosferskih padavina, koje je dovelo do više nego vidljivog smanjenja nivoa voda u našim rekama, pojavila se, može se reći suluda, ideja o gradnji malih hidroelektrana. I mnogo toga drugog. Spisak je zaista predugačak.
Uzaludan bi bio pokušaj da se sa ovog spiska popularnih i vrlo zahvalnih tema za diskusiju pronađu one koje su iz polemičkih krugova prešle u sferu bilo kakvog istinskog delanja. Sem ako pod pojmom delanja u ovoj oblasti ne podrazumevamo aktivnosti u suprotnom smeru. Jer, stiče se utisak da je stanje vremenom zapravo sve lošije. Moglo bi se definisati kao potpuno apsurdno, jer, šta je to što nas u tolikoj meri u našim polemikama zaokuplja, a, s druge strane, tako uporno sprečava za bilo kakvo istinsko delovanje. Hoćemo li konačno napraviti sanitarnu deponiju, kolektor za prećišćavanje otpadnih voda, hoćemo li konačno postaviti filtere na dimnjake naših termoelektrana, radi sprečavanje emisije kiselih oksida? Hoćemo li konačno ugledati nekoga da čisti prostor pored saobraćajnica, hoćemo li videti policajca koji naplaćuje kaznu onome što je bacio đubre kroz prozor svog automobila, onome što autosprejom uništio fasadu zgrade, ili onog koji je iz svog kamiona iskipovao građevinski šut baš tu odmah pored magistralnog puta? Jer, stiče se utisak da stanje možda i nije toliko loše, koliko je sve loše dozvoljeno i nekažnjivo.
Kako da se Srbija, sada tako nemilosrdno devastirana, očisti? Zaključak je vrlo prost. Trebalo bi samo da se donese politička odluka da se to učini, i drugo, kada se takva odluka donese da se po toj odluci i postupi.
Dr Branimir Jovančićević,
profesor na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, potpredsednik Demokratske stranke
